(Umesto uvoda)

…kada bi sav život bio kao pogled kroz prozor…

Noćas sam bila baš daleka. Tuđa i daleka svakom ko me je iole poželeo za sebe. Volim taj osećaj tišine u duši i uznemireno kucanje srca. Volim kada se dan lepi za noć i osvetli moje prozore.

Moji prozori poznaju Dugu, Sunce i osmehe. Ptice ih često obiđu, onako, u letu.. Ma, čini mi se da moji prozori žive tri života. Da, tamo negde u snu požele da me usreće i uvere da je sve – pogled kroz prozor.

Prvi život im je glasno pucketanje šibice i uvek vlažni ljubavni poljupci. Od tog života se počinje i o njemu se stalno uči. I, koliko got on bio težak, ružičast, ili nejasan – uvek je na prvom mestu.

Drugi život mojih prozora jeste carstvo uma i stalna borba za njegovo presto. Ko taj život živi, smisao mu je lako naći. Taj teži svemu onome što će sutrašnjicu učiniti lakšom i zaslužnijom. ..Te se popneš na vrh brda i srećan si i zadovoljan si i želiš još.

Na kraju, treći život prozora mojih su duga nepregledna polja …a na kraju vidika stapa se nebo sa zemljom tako da im se ni boje više ne raspoznaju. To je kada možeš da živiš i u vodi, na zemlji, ili u vazduhu. To je kada ti sve dimenzije odgovaraju i kada si opet samo svoj…

Volela bih kada bi bilo više onih koji gledaju kroz prozore moje, da se ne izgube, a da opet požele nešto samo za sebe.