Verujem da treba pojačati tišinu, kako bi čuli svoj unutrašnji glas.

Umirivanjem tela i uma, kroz proces povlačenja u sebe, dobijamo priliku da se susretnemo sa svojim podsvesnim i nesvesnim delovima svoga bića. Naravno, nameće se pitanje, zašto bi to bilo ko poželeo..? ja sam odgovor našla u meditaciji.

Um i telo su spojeni dahom i predstavljaju jednu celinu. Telesno zdravlje održavamo vežbanjem, pokretom, raznim aktivnostima, svakodnevnom higijenom i staranjem o svim delovima svoga tela. Umirivanje uma, zdravlje našeg uma, ili mentalnu higijenu postižemo meditacijom…slušanjem glasne tišine…osluškivanjem svojih unutrašnjih čula. Često sve to lično nazivam treningom mozga.

Nikada nisam uspela da odgonetnem šta je to toliko mistično i zagonetno u pojmu „meditacije“, jer mi se čini da ljudi prenaglašavaju taj pojam…stvara se neki veštački prizvuk i udaljava se od pravog smisla te reči..a on je sasvim jednostavan „umiri svoj um“. Uspori, zaustavi se, osvesti svoj dah i umiri um.

Misli su deo nas i one će kao takve uvek postojati. Meditacija sigurno nema svrhu da nas odvoji od njih, da ih izbriše, ili poništi. Meditativni proces nas uči da pravilno usmerimo svoje misli…da imamo pravilan odnos prema njihovom postojanju.

Mozak, naše mentalne radnje se tokom meditacije odmaraju…daju sebi oduška. Zato bi možda reč „odmor“ bila jedna od zamenskih reči za „meditiranje“. Sa druge strane, meditacija je trening, koji traži posvećenost, daje rezultate i apsolutno dozvoljava praćenje napretka.. Meditacijom, vraćamo osmeh na lice, jer smo kao prvo veoma svesni da smo se bavili sobom.

I, na kraju ovog teksta, želim da spomenem lepotu osvešćivanja disanja…onoga što radimo 24 časa, svaki dan, a postanemo ga svesni tek kada donesemo odluku da umirimo telo i um i prodjemo još jednu meditaciju..oslušnemo svoju glasnu tišinu.